Tebi, jedini

Zašto dozvolismo da tišina pobedi,
kad vremenom nam vreme ne bledi,
zašto, reci mi,
zimi se toplota ne ledi,
kaži mi sada,
kakvi to bejahu pogledi?

Koje su to vile što jedinog mog obmanjuju,
ko nam to krade dragoceno vreme,
reci mi, da li u duši tvojoj one stanuju,
ko to otežava nam breme?

Da l' to smo mi u nepostojanju,
mi - u zakržljalom verovanju,
jesmo li, ili su ipak one te
što stotinu boja poslaše
da ukradu te?

O, nesrećni moj prinče,
ti samo jedno već vekovima tražiš,
nesrećni, prelepi moj,
srce mi puče,
reci mi,
zašto u tuđim se bojama daviš?

Divni stvore, ljubavi večita,
kakva je to u vilama lepota,
kad svom se anđelu vraćaš,
spreman i željan
visoku cenu da plaćaš?

Jedini moj, tvoja je moja večnost,
suze padaju u beskonačnost,
Tebi obraćam se, znaš,
mogao bi malo sećanja da mi daš.

Tebi stvore, kako dalje da idem
kako da se kao anđeo vinem,
Tebi, o kome stalno brinem,
za Tebe sve dok ne minem.

Hoću, znaš, iščeznuti rado,
nikada ne doznati zaljubljenosti sjaj,
vratićeš mi, hvala ti,
sve milo za drago,
a sve je naš večni, ljubljeni Raj.

On i ona

Oprosti, mili, ćutnje moje grubost
opijenost tobom još ne jenjava,
ne obaziri se na moju ludost
u kojoj tvoj odraz provejava.

Ne možeš, znam, da me probudiš lako
čini ti se ne dišem, gledaš strahom,
istinu da kažem, to jeste tako,
kad ugasiš svećice jednim dahom.

Da, želja si moja dugo već leta,
malo te pustim pa te za vrat stežem,
ja - tvoja muza, ti - nežni poeta,
dođi slobodom da te vežem.

Ne volim često, počast retko biva,
baš kada su bitne reči mi beže,
desi se da presuši ljubavi njiva,
ubiranje plodova bude teže.

Pobegnem možda baš kada me tražiš
ili ti prisustvom nekad dosadim,
nemoj uzaludno noću da kružiš,
ja moram od sebe da se odljutim.

Voleti me, znam, je lako i teško
neiskrenost više nije na snazi,
poljubac i dodir koristi vešto,
ponos i moj inat svom snagom gazi.

Oprosti, nisam šta si zamišljao,
svećice možda tvoje još uvek gore,
možda si joj, dok si se razmišljao,
dozvolio da se snovi kroje. 

Možda

Nije trebalo da me ostaviš za "možda"
iako smo, možda, u susretu dali sebe u celosti.

Trebalo je tada uobičajeno se zagledati u daljinu, u pod,
a ne da u tebi pronađem izvor za nova pitanja, inspiraciju za nežna maštanja.

Prečesto nas puta realnost u snevanju omete,
a još nam češće na javi i poneki san donese.

Katkad neuhvatljiv, čini se da ako dodirneš svet nestaje,
i šćućuriš se u kutku nadajući se da neko drugi ima ključ.

Ali ključ je ljudi nešto poput odraza u ogledalu,
poput straha u ogledanom subjektu.

Nije trebalo da me ostaviš za "možda",
ja ne verujem u jednu stranu ogledala, neispunjena maštanja.

Trebalo je da znamo da se trenutak neće ponoviti,
a ne u sred bela dana dubokim snom nevere zadremati.

Prečesto nam puta stvarnost pruži ruku,
a još češće istu odbacujemo jer u stranu gledamo.

Katkad nas ruka tobož slučajno dodirne,
i da nije oklopa možda bismo je i osetili.

Ali prepustimo se verovatnom u nadi za nedostižnim,
vrlo lako odbacimo kada u realnost san ušeta.

Nije trebalo da me ostaviš za "možda" i,
veruj mi, porazno je kad umesto zagrljaja te uvrste u "ko zna".

Posle mene

Posle mene nemoj reći „Hvala“

niti stotinu „Izvini“, ni jedno „Molim te“,

ne gradi mostove gde sam stala,

posle mene nijedno usamljeno „Volim te“.

Stojim dole sa srcem u rečima,

to nije tvoj smeh, niti sladak glas,

već stotinu mojih nemira u tuđim delima,

tvojim vernim rukama spakovana

u mom slučajnom prisustvu uručena.

Nisam stigla sve da ti kažem,

ovaj rat je iznenada došao,

nisam stigla nijednom da te slažem

niti da ti pokažem put kojim si pošao.

Ja ne znam za primirje

niti oproštaj neoprostivog,

ja nisam učila gaženje

niti izdaju voljenog.

Posle mene nemoj pričati o pravdi

i ne uči druge da veruju,

posle mene ne govori o slobodi,

već hrabro novim putem hodi.

Eternity

in honor of W. Shakespeare

Author: Suzana Purković

Believe me when I tell you that this love was born from delivery,

For I did not tailor the threads of my life

The threads that of mine calm liberty made slavery

Upon my words all thine in mine heart prick like a knife.


Do not thee think of me as a jellyfish

While mine infirmity to thine mercy will yield,

But I will not plead thyself for one solely wish

And thee from thorny threads mark thy endless field.


I thought that mine bosom will meet the peacetime

Only if by force I do obliterate thyself smoldering

But more I burke my lord the more is mine

Adoring the whisper, he will of nonentity forge the ring.


I thought that mine curious eyes will see the beauty within others

When the greasy grid create a vision

But more my heart gaze the less it bothers

Magnify the verity, sight in unsightly sight make the conversion.


I’ve deemed more then this weight has to convey me

But no less that thine divinity has myself to bestow

Until the mortal grain smoldering I will lionize thee

For after this being mine fondness for thee will grow.

...........................................................

How can I say what tint of eyes do I admire

When none of gentle glances methink is my desire

Irrespective of thy troth that I’ve traced a fire

Despite all thine beliefs I expose them as intense liar.


How can I conceive that thy adoration will not abite by time

When thine shred of dims subsists in mine life weighty rhyme

Above all these deficient lines dwell thyself majesty of thine

When thee in sunny whimsy link these arms of mine.


How can I listen and hear theirs saccharine voices whispering

When they denote myself with thousands favors of glaring

For thy weighty rebuke myself obey one’s king

And although ten mine shivery hand will honor solely thy ring.

...........................................................

Blubber me all imprecations with whom I wallow

For lucidity of mine thou recreate airy hollow

Elucidate this imprudent wit which thee find mellow

And with all those dullness thee subsistence of my swallow.


Do not allow unbearable grief to consume me

For it will shatter the purpose of heart belonging to thee

Me capture in all thy trouble that intolerable grief eludes me

And withal all assaults none but thine prison will I see.


Both my weak heart and senseless mind will blissfully to thyself commit

And when thy rouse me from placidity thee will dispel a myth.

...........................................................

Did those unthinking words of mine thoughtless lip awry

Burke thy gentle smile mistake him with thine cry

As these lips of my impossibility to banish thy fear

When myself cry for faker instead of my dear.


I blame thee for oversleep youth of mine life

Imprecate thee for all harshness toward strange life

I judge thyself for shunning some shining places

Fault with thyself for I cannot neither love neither kiss other faces.


I charge thee as a keeper of mine flesh and addicted heart

For all judged thyself I’ll justice thee as Prince of mine living art.

Greška

Da li ti je iko rekao,
kada grešku jednu napraviš
umesto da je ispraviš
ti o svom životu sanjariš,
da ne postoji dovoljno velika laž
da te ubedi u ono što si stekao,
niti svetlucava materijalna draž
da te odvoji od onog što si pronašao.


Kupila bih sve tvoje laži
da nisu toliko skupe;
Čekajući večnost tame
moja duša u malom suštinu traži,
dok spuštam stidljivu ruku na rame
naše misli sjedinjene umesto same,
zašto u realnosti ispunjenje ne važi
umesto sna, istinu našu mi kaži.


Ne mogu te prisvojiti
ti večito si deo mene bio,
ne mogu te odvojiti
jer svaki deo mene mi je mio;
Ne mogu te osvojiti
ako svaki pokušaj budeš kosio,
ne mogu te na ispravnost naterati
dok masku slepila budeš nosio.


Pronaš'o si odelo koje ti odgovara,
suzu koja pri'anja uz tvoj obraz;
Čuješ đavola što te na greh nagovara
vidiš ispunjenje svojih noćnih mora,
al sva realnost želja tvojih je odraz,
sad umesto pitanja eto odgovora;
Ova odluka zove se iščekivani razlaz,
a ova je osoba umesto iluzije tvoj jedini dokaz.

Tako je to kad nađu se stranci

Izgovori svoje ime,

a ja jedva ga čuh;

U tmini naše postojbine

jedan šećerom posut zvuk.

Jedno umorno "mjau" u daljini

eho tuđih razgovora,

ja kao u tuđini, a ti u domovini,

bejasmo svedoci ruševina.

Tako je to kad nađu se stranci,

pa sve bojazni iščeznu u trenutku,

po koja reč prošlosti otkrije suzu

u varljivim istinama taloženom kutku.

Možemo popiti za našu budućnost,

reći ću ti svoje ime,

i umesto dugačkog uvoda

s rukom na mom obrazu reći ćeš:

                                  "Milo mi je".

I ne znam kojim mi to jezikom govoriš

ja nikada neću biti deo tvoga sveta,

al' odgovara mi stanica gde sediš,

ko zna, možda potraje i doveka? 

Tako je to kad nađu se stranci

i postanu deca makar na trenutak,

pa ispiju ljutu praveći se da su starci

i glume svoj grandiozni životni gubitak.

Odslušaću sve što mi govoriš

iako reč niti jednu razumem,

spustiću glavu na tvoje rame kad zaćutiš,

shvatićeš da osećati jedino umem.

Besramno mi miluješ kosu

koju prvi put u nežnim rukama držiš,

dok snevam sebe na livadi bosu,

ti drugom rukom moju ne možeš da pustiš.

Tako je to kad nađu se stranci

pa bliski postanu u noći,

pitaju se da li će ovaj drugi sutra doći,

ili su samo sada tu,

jer odvojenim putevima moraju poći.

Odlaganje

Duše, ja pozvah te u ovo zlo doba

da se iznova, a prvi put,

reši između nikakvog i dobroga

kakav izbor ostaje, jer ljut

život kakvog mi ga sile odrediše

zna da on međ' njima ne diše.

Kako se obično od početka počinje

i krajem se završava,

ja ću negde stati na pola, večernje

me opijanje zatiče, penušava

voda koja od malena me zaliva,

suprotnost je svemu što ovde biva.

Zovem te jer ovde niko ne priča

i sve je nedolična skica,

nedovršeni radovi na pod bačeni,

izgubljeni, zaboravljeni, nevoljeni,

u masi koja bezdušnošću pleni.

Ne mogu da uzvratim pažnju koju traže

iznova iste priče, suze, smeh,

ali skoro uvek se otkrije kako laže

moleći kao budala za isti greh.

Ne mogu i neću da imam razum

za niti koje vode do besmisla,

zato zovem tebe jer si moj um

za konce koje sam propustila.

I vidiš da ne tražim nikakvo mnoštvo

jer takva drskost u meni ne leži,

ali priznajem da niti jedna, niti dve,

već stotinu ličnosti u meni žive, ti beži,

dok ne sazri ona koja tvojom se zove.

Ovo nije obično preskakanje

dužnosti koja me neminovno čeka,

već namerno odlaganje životnog veka,

kako bismo se u istom životu sreli.

Autor: Suzana Purković

Dragi moj bato

Dragi moj bato,
ne prođe ni dan a da se ne setim
stihova da sam tvoje zlato,
tražim način da puteve skratim,
bato,
moguće je - ja hoću izgubljeno da vratim.


Umorni moj jedini,
na tebe su davno zaboravili,
oni što te nikada nisu ni voleli
i mržnju svoju grehom obojili,
sećam te se nepostojani,
bato,
mi smo poput listova na vetru leteli.


Gledam želji u oči,
kako sva sećanja čuvaš u noći,
ja i dalje čekam dan jer znam da ćeš doći,
do sada život samo tugu toči,
bato,
u moje bezumlje poput razuma kroči.


Čuvaru ideala,
ja ovde ne mogu dugo da ćutim,
ne prođe ni minut i već panično jurim,
nema te, kome dane da posvetim,
bato,
tvoj odlazak sebi ne mogu da oprostim.


Žalosna moja ptico,
možda nećemo ovde se videti,
al' upamti mesta gde želiš leteti,
bato,
mi umesto padanja možemo ploviti.


Nado u bolji svet,
što li mi ljubiš oči da me smiriš,
kada se kao anđeo u snu pojaviš,
neka mi je trenutak svaki proklet,
bato,
kada nijedan od ovih nije tvoj cvet.


Dragi moj bato,
gospodaru snova,
što poput uplašenog dečaka čučiš,
šta ti kažeš na to
da iz tog tvog izgnanstva više ne učiš,
tražim te ja -
prestani da se mučiš,
bato, seti se,
bato,
kako iskreno pati tvoje zlato.

Priznajem

Priznajem, ponekad dugačko je

ćutanje, par minuta naspram

par godina

neizbežno lutanje; Za

prolećno svitanje

jedini greh je još jedno

u nizu, okrutno gutanje. 

Priznajem, ne lažem i jesam

naivna, spoj odveć budalastih duša,

kada kažem da tu sam gde

stojiš, i makar 

me tvoje prisustvo kuša,

čini mi se dok mladeže mi

brojiš, da ni budala

ne ume razum da sluša.

Priznajem, ja ne znam ništa

sa tobom, osmeha urezanim,

izuzev par rečenica sa

samom sobom, i tebe

odsutnim,

poput putnika sa slobodom u očima,

bezbrižnog deteta koje 

tumara noćima. 

Priznajem, ponekad, ali samo deluje

daleko, mesto na kojem počinje beskonačnost,

usuđujem se da od zvanja niko postanem

neko,

uz društvo ludosti, a pod maskom hrabrosti,

meni je čovek davno

rek'o: "Ako išteš,

samo će se pokaz'ti".

Priznajem, dajem ti počasno 

mesto,

za tron koji lebdi negde 

u svemiru, ako ponekad učini ti se 

da je tesno,

to sam samo ja,

u tvom nemiru. 

Hoću

Ponekad bih i ja preskočila dva,

umesto jednog niskog stepenika,

i u tom letu ne bih uočila

ponekad neophodna neslaganja.

I ja bih nekad da krenem dalje

ostavim za sobom dečije rane,

i uzdignute glave produžim,

jednim nestankom dugove odužim.

Nekad bih ja da izgubim pamćenje,

i sve vreme utrošeno u nas

nazovem jednom rečju - dangubljenje

tvoju ljubav k'o totalitarnu vlast. 

Hoću da zaboravim ti mladeže,

ćelije na površini kože,

šablon tvoga smeha i pokreta

budi se nova ja, ovog momenta. 

Hoću da makar jedna mi godina

u miru i bez tebe prođe,

i umesto što svaki put se vraćaš

da neko nov i nepoznat dođe. 

Hoću da 'mrem, za te da ne postojim

prošlost od budućnosti odvojim,

tebe i nepostojanje spojim,

hoću da nov zaborav krojim.

Hajde da...

Hajde da ja sada budem ona,

a ti, recimo, onaj za nju,

dama što je samoći sklona,

mladić talentovan u pevanju.

Hajde da ja se zaigram sama

na poznatom i sigurnom tlu,

ne znam ko si, gde si, s kim si

u ovoj igri kao u snu.

Hajde pojavi se niotkuda,

dozovi kišu u sušne dane,

molim te, proganjaj me svuda

dok kap na žedno tlo ne kane.

Lako će posle čuti pesmu

i pisati zajedno rime,

rado će pružiti svoju desnu

ruku, i menjati prezime.

Hajde da pravimo se ludi,

bezbrižni budemo u neznanju,

polako svaka ćelija nek se budi,

svakog dana smo bliži saznanju.

Hajde da ne jurimo poput ljudi

i održimo naš raj pravim,

da ne pokolebaju nas ćudi,

naš prvi dodir ne zovemo stranim.

Lako ćemo posle pevati,

terati oblake svojom srećom,

krila pitaju kada ću leteti

pojavi se niotkuda već jednom.

Hajde, setimo se uloga

čija je cena nekad bila skupa,

prvog člana našeg ugovora -

da nismo celo dok nismo skupa.