Ponekad bih i ja preskočila dva,
umesto jednog niskog stepenika,
i u tom letu ne bih uočila
ponekad neophodna neslaganja.
I ja bih nekad da krenem dalje
ostavim za sobom dečije rane,
i uzdignute glave produžim,
jednim nestankom dugove odužim.
Nekad bih ja da izgubim pamćenje,
i sve vreme utrošeno u nas
nazovem jednom rečju - dangubljenje
tvoju ljubav k'o totalitarnu vlast.
Hoću da zaboravim ti mladeže,
ćelije na površini kože,
šablon tvoga smeha i pokreta
budi se nova ja, ovog momenta.
Hoću da makar jedna mi godina
u miru i bez tebe prođe,
i umesto što svaki put se vraćaš
da neko nov i nepoznat dođe.
Hoću da 'mrem, za te da ne postojim
prošlost od budućnosti odvojim,
tebe i nepostojanje spojim,
hoću da nov zaborav krojim.
