Priznajem, ponekad dugačko je
ćutanje, par minuta naspram
par godina
neizbežno lutanje; Za
prolećno svitanje
jedini greh je još jedno
u nizu, okrutno gutanje.
Priznajem, ne lažem i jesam
naivna, spoj odveć budalastih duša,
kada kažem da tu sam gde
stojiš, i makar
me tvoje prisustvo kuša,
čini mi se dok mladeže mi
brojiš, da ni budala
ne ume razum da sluša.
Priznajem, ja ne znam ništa
sa tobom, osmeha urezanim,
izuzev par rečenica sa
samom sobom, i tebe
odsutnim,
poput putnika sa slobodom u očima,
bezbrižnog deteta koje
tumara noćima.
Priznajem, ponekad, ali samo deluje
daleko, mesto na kojem počinje beskonačnost,
usuđujem se da od zvanja niko postanem
neko,
uz društvo ludosti, a pod maskom hrabrosti,
meni je čovek davno
rek'o: "Ako išteš,
samo će se pokaz'ti".
Priznajem, dajem ti počasno
mesto,
za tron koji lebdi negde
u svemiru, ako ponekad učini ti se
da je tesno,
to sam samo ja,
u tvom nemiru.
