Tako je to kad nađu se stranci

Izgovori svoje ime,

a ja jedva ga čuh;

U tmini naše postojbine

jedan šećerom posut zvuk.

Jedno umorno "mjau" u daljini

eho tuđih razgovora,

ja kao u tuđini, a ti u domovini,

bejasmo svedoci ruševina.

Tako je to kad nađu se stranci,

pa sve bojazni iščeznu u trenutku,

po koja reč prošlosti otkrije suzu

u varljivim istinama taloženom kutku.

Možemo popiti za našu budućnost,

reći ću ti svoje ime,

i umesto dugačkog uvoda

s rukom na mom obrazu reći ćeš:

                                  "Milo mi je".

I ne znam kojim mi to jezikom govoriš

ja nikada neću biti deo tvoga sveta,

al' odgovara mi stanica gde sediš,

ko zna, možda potraje i doveka? 

Tako je to kad nađu se stranci

i postanu deca makar na trenutak,

pa ispiju ljutu praveći se da su starci

i glume svoj grandiozni životni gubitak.

Odslušaću sve što mi govoriš

iako reč niti jednu razumem,

spustiću glavu na tvoje rame kad zaćutiš,

shvatićeš da osećati jedino umem.

Besramno mi miluješ kosu

koju prvi put u nežnim rukama držiš,

dok snevam sebe na livadi bosu,

ti drugom rukom moju ne možeš da pustiš.

Tako je to kad nađu se stranci

pa bliski postanu u noći,

pitaju se da li će ovaj drugi sutra doći,

ili su samo sada tu,

jer odvojenim putevima moraju poći.

Odlaganje

Duše, ja pozvah te u ovo zlo doba

da se iznova, a prvi put,

reši između nikakvog i dobroga

kakav izbor ostaje, jer ljut

život kakvog mi ga sile odrediše

zna da on međ' njima ne diše.

Kako se obično od početka počinje

i krajem se završava,

ja ću negde stati na pola, večernje

me opijanje zatiče, penušava

voda koja od malena me zaliva,

suprotnost je svemu što ovde biva.

Zovem te jer ovde niko ne priča

i sve je nedolična skica,

nedovršeni radovi na pod bačeni,

izgubljeni, zaboravljeni, nevoljeni,

u masi koja bezdušnošću pleni.

Ne mogu da uzvratim pažnju koju traže

iznova iste priče, suze, smeh,

ali skoro uvek se otkrije kako laže

moleći kao budala za isti greh.

Ne mogu i neću da imam razum

za niti koje vode do besmisla,

zato zovem tebe jer si moj um

za konce koje sam propustila.

I vidiš da ne tražim nikakvo mnoštvo

jer takva drskost u meni ne leži,

ali priznajem da niti jedna, niti dve,

već stotinu ličnosti u meni žive, ti beži,

dok ne sazri ona koja tvojom se zove.

Ovo nije obično preskakanje

dužnosti koja me neminovno čeka,

već namerno odlaganje životnog veka,

kako bismo se u istom životu sreli.

Autor: Suzana Purković