Možda

Nije trebalo da me ostaviš za "možda"
iako smo, možda, u susretu dali sebe u celosti.

Trebalo je tada uobičajeno se zagledati u daljinu, u pod,
a ne da u tebi pronađem izvor za nova pitanja, inspiraciju za nežna maštanja.

Prečesto nas puta realnost u snevanju omete,
a još nam češće na javi i poneki san donese.

Katkad neuhvatljiv, čini se da ako dodirneš svet nestaje,
i šćućuriš se u kutku nadajući se da neko drugi ima ključ.

Ali ključ je ljudi nešto poput odraza u ogledalu,
poput straha u ogledanom subjektu.

Nije trebalo da me ostaviš za "možda",
ja ne verujem u jednu stranu ogledala, neispunjena maštanja.

Trebalo je da znamo da se trenutak neće ponoviti,
a ne u sred bela dana dubokim snom nevere zadremati.

Prečesto nam puta stvarnost pruži ruku,
a još češće istu odbacujemo jer u stranu gledamo.

Katkad nas ruka tobož slučajno dodirne,
i da nije oklopa možda bismo je i osetili.

Ali prepustimo se verovatnom u nadi za nedostižnim,
vrlo lako odbacimo kada u realnost san ušeta.

Nije trebalo da me ostaviš za "možda" i,
veruj mi, porazno je kad umesto zagrljaja te uvrste u "ko zna".