Suzana Purkovic

2012-01-23T22:47:00.000Z

Ward No 6 short student film directed by Suzana Purković, based on Anton P. Chekhov story.

Tako je to kad nađu se stranci

2012-01-18T22:40:00.000Z

Izgovori svoje ime,

a ja jedva ga čuh;

U tmini naše postojbine

jedan šećerom posut zvuk.

Jedno umorno "mjau" u daljini

eho tuđih razgovora,

ja kao u tuđini, a ti u domovini,

bejasmo svedoci ruševina.

Tako je to kad nađu se stranci,

pa sve bojazni iščeznu u trenutku,

po koja reč prošlosti otkrije suzu

u varljivim istinama taloženom kutku.

Možemo popiti za našu budućnost,

reći ću ti svoje ime,

i umesto dugačkog uvoda

s rukom na mom obrazu reći ćeš:

"Milo mi je".

I ne znam kojim mi to jezikom govoriš

ja nikada neću biti deo tvoga sveta,

al' odgovara mi stanica gde sediš,

ko zna, možda potraje i doveka?

Tako je to kad nađu se stranci

i postanu deca makar na trenutak,

pa ispiju ljutu praveći se da su starci

i glume svoj grandiozni životni gubitak.

Odslušaću sve što mi govoriš

iako reč niti jednu razumem,

spustiću glavu na tvoje rame kad zaćutiš,

shvatićeš da osećati jedino umem.

Besramno mi miluješ kosu

koju prvi put u nežnim rukama držiš,

dok snevam sebe na livadi bosu,

ti drugom rukom moju ne možeš da pustiš.

Tako je to kad nađu se stranci

pa bliski postanu u noći,

pitaju se da li će ovaj drugi sutra doći,

ili su samo sada tu,

jer odvojenim putevima moraju poći.

Odlaganje

2012-01-08T17:15:00.000Z

Duše, ja pozvah te u ovo zlo doba

da se iznova, a prvi put,

reši između nikakvog i dobroga

kakav izbor ostaje, jer ljut

život kakvog mi ga sile odrediše

zna da on međ' njima ne diše.

Kako se obično od početka počinje

i krajem se završava,

ja ću negde stati na pola, večernje

me opijanje zatiče, penušava

voda koja od malena me zaliva,

suprotnost je svemu što ovde biva.

Zovem te jer ovde niko ne priča

i sve je nedolična skica,

nedovršeni radovi na pod bačeni,

izgubljeni, zaboravljeni, nevoljeni,

u masi koja bezdušnošću pleni.

Ne mogu da uzvratim pažnju koju traže

iznova iste priče, suze, smeh,

ali skoro uvek se otkrije kako laže

moleći kao budala za isti greh.

Ne mogu i neću da imam razum

za niti koje vode do besmisla,

zato zovem tebe jer si moj um

za konce koje sam propustila.

I vidiš da ne tražim nikakvo mnoštvo

jer takva drskost u meni ne leži,

ali priznajem da niti jedna, niti dve,

već stotinu ličnosti u meni žive, ti beži,

dok ne sazri ona koja tvojom se zove.

Ovo nije obično preskakanje

dužnosti koja me neminovno čeka,

već namerno odlaganje životnog veka,

kako bismo se u istom životu sreli.

Autor: Suzana Purković

Dragi moj bato

2011-12-03T11:57:00.000Z

Dragi moj bato,
ne prođe ni dan a da se ne setim
stihova da sam tvoje zlato,
tražim način da puteve skratim,
bato,
moguće je - ja hoću izgubljeno da vratim.

Umorni moj jedini,
na tebe su davno zaboravili,
oni što te nikada nisu ni voleli
i mržnju svoju grehom obojili,
sećam te se nepostojani,
bato,
mi smo poput listova na vetru leteli.

Gledam želji u oči,
kako sva sećanja čuvaš u noći,
ja i dalje čekam dan jer znam da ćeš doći,
do sada život samo tugu toči,
bato,
u moje bezumlje poput razuma kroči.

Čuvaru ideala,
ja ovde ne mogu dugo da ćutim,
ne prođe ni minut i već panično jurim,
nema te, kome dane da posvetim,
bato,
tvoj odlazak sebi ne mogu da oprostim.

Žalosna moja ptico,
možda nećemo ovde se videti,
al' upamti mesta gde želiš leteti,
bato,
mi umesto padanja možemo ploviti.

Nado u bolji svet,
što li mi ljubiš oči da me smiriš,
kada se kao anđeo u snu pojaviš,
neka mi je trenutak svaki proklet,
bato,
kada nijedan od ovih nije tvoj cvet.

Dragi moj bato,
gospodaru snova,
što poput uplašenog dečaka čučiš,
šta ti kažeš na to
da iz tog tvog izgnanstva više ne učiš,
tražim te ja -
prestani da se mučiš,
bato, seti se,
bato,
kako iskreno pati tvoje zlato.

Priznajem

2011-10-23T17:18:00.002Z

Priznajem, ponekad dugačko je

ćutanje, par minuta naspram

par godina

neizbežno lutanje; Za

prolećno svitanje

jedini greh je još jedno

u nizu, okrutno gutanje.

Priznajem, ne lažem i jesam

naivna, spoj odveć budalastih duša,

kada kažem da tu sam gde

stojiš, i makar

me tvoje prisustvo kuša,

čini mi se dok mladeže mi

brojiš, da ni budala

ne ume razum da sluša.

Priznajem, ja ne znam ništa

sa tobom, osmeha urezanim,

izuzev par rečenica sa

samom sobom, i tebe

odsutnim,

poput putnika sa slobodom u očima,

bezbrižnog deteta koje

tumara noćima.

Priznajem, ponekad, ali samo deluje

daleko, mesto na kojem počinje beskonačnost,

usuđujem se da od zvanja niko postanem

neko,

uz društvo ludosti, a pod maskom hrabrosti,

meni je čovek davno

rek'o: "Ako išteš,

samo će se pokaz'ti".

Priznajem, dajem ti počasno

mesto,

za tron koji lebdi negde

u svemiru, ako ponekad učini ti se

da je tesno,

to sam samo ja,

u tvom nemiru.

Hoću

2011-08-29T21:14:00.000Z

Ponekad bih i ja preskočila dva,

umesto jednog niskog stepenika,

i u tom letu ne bih uočila

ponekad neophodna neslaganja.

I ja bih nekad da krenem dalje

ostavim za sobom dečije rane,

i uzdignute glave produžim,

jednim nestankom dugove odužim.

Nekad bih ja da izgubim pamćenje,

i sve vreme utrošeno u nas

nazovem jednom rečju - dangubljenje

tvoju ljubav k'o totalitarnu vlast.

Hoću da zaboravim ti mladeže,

ćelije na površini kože,

šablon tvoga smeha i pokreta

budi se nova ja, ovog momenta.

Hoću da makar jedna mi godina

u miru i bez tebe prođe,

i umesto što svaki put se vraćaš

da neko nov i nepoznat dođe.

Hoću da 'mrem, za te da ne postojim

prošlost od budućnosti odvojim,

tebe i nepostojanje spojim,

hoću da nov zaborav krojim.

Hajde da...

2011-08-29T21:06:00.000Z

Hajde da ja sada budem ona,

a ti, recimo, onaj za nju,

dama što je samoći sklona,

mladić talentovan u pevanju.

Hajde da ja se zaigram sama

na poznatom i sigurnom tlu,

ne znam ko si, gde si, s kim si

u ovoj igri kao u snu.

Hajde pojavi se niotkuda,

dozovi kišu u sušne dane,

molim te, proganjaj me svuda

dok kap na žedno tlo ne kane.

Lako će posle čuti pesmu

i pisati zajedno rime,

rado će pružiti svoju desnu

ruku, i menjati prezime.

Hajde da pravimo se ludi,

bezbrižni budemo u neznanju,

polako svaka ćelija nek se budi,

svakog dana smo bliži saznanju.

Hajde da ne jurimo poput ljudi

i održimo naš raj pravim,

da ne pokolebaju nas ćudi,

naš prvi dodir ne zovemo stranim.

Lako ćemo posle pevati,

terati oblake svojom srećom,

krila pitaju kada ću leteti

pojavi se niotkuda već jednom.

Hajde, setimo se uloga

čija je cena nekad bila skupa,

prvog člana našeg ugovora -

da nismo celo dok nismo skupa.